LOADING

Type to search

Sportski vremeplov

Kad ti stane dah… Panenka! (VIDEO)

Share


Volej, makazice, štikla, lob… Svi smo te reči izgovorili, čuli, pročitali bezbroj puta. Svi smo ih koristili da opišemo način na koji je neko postigao gol, prosledio loptu, prevario rivala…

I sve one ne mogu da se porede sa jednom, isto tako često korištenom. Sve one ne mogu, čak ni u nekoj ludoj kombinaciji, da izazovu mali preskok srca i zaustavljanje daha kao panenka.

Taj delić sekunde kada shvatiš šta će da se dogodi, pa zadržiš dah da vidiš da li ume taj što pokušava, da li golman shvata šta će se desiti i šta mu se sprema, pa razmišljaš da li je svet spreman za još jednu reprizu nečeg tako jednostavnog, a opet svečano spektakularnog…

I onda lopta poleti, a ti znaš da si to već video, ali ne mariš i zenice ti se šire kao da to vidiš prvi put… I ne možeš da se ne zapitaš: ‘Šta su mislili oni koji su zaista mogli da kažu da su panenku videli prvi put?’

Mislili su da je brkati Čehoslovak lud! Mislili su da se ne ide tako na Sepa Majera. Da se ne ide tako na Nemce. Da se ne radi tako u finalu Evropskog prvenstva. Mislili su da to nije normalno. I da je drsko. I da, da je potpuno neverovatno. Prelepo. Očaravajuće. Kao i fudbal sam.

I znali su, sasvim sam sigurna, da fudbal više nikada neće biti isti, morali su to da osete. I da će jednog dana unucima prepričavati da su svojim očima videli kada je Antonin Panenka to izveo prvi put.

Dok je ceo svet nemo posmatrao šta se to (zaboga!) desilo na ‘Marakani’ tog 20. juna 1976. u Beogradu, jednom čoveku se verovatno smeškao brk. Jer on je to video toliko puta ranije. Na njemu je to uvežbavano. Zbog njega je stvoreno. I zbog čokolade.

Nije Panenka prvi put izveo ovakav udarac u toj petoj seriji penala u finalu Evropskog prvenstva. I nije Sep Majer prvi koji je mogao samo nemo da posmatra kako lopta promiče pored njega. Samo su tada svi imali priliku da to zapravo vide na velikoj sceni.

Jer, malo ko je pratio šta se dešava u Bohemijansu ako ćemo pošteno. Niko nije ni mogao da zna šta se dešava posle treninga, kada sami na terenu ostanu Panenka i golman njegovog tima Zdenek Hruško.

A njih dvojica ostajali su na terenu posle treninga zbog svojih opklada. Hruško je stajao na golu, Panenka je šutirao penale. Igralo se u čokolade. A Hruško je uglavnom bio taj koji se sladio. Sve dok Panenka nije seo, razmislio i osmislio način kako da on bude taj koji „umotava čokoladu u foliju“ na kraju dana.

Bilo mu je jasno da se Hruško, kao i većina golmana, uvek bacaju na jednu stranu. To je ono što je jedino što golman i može da uradi kada pokušava da brani penal. Rešenje je dakle bilo da se šutira po sredini. Ali i taj udarac je morao da bude specifičan, ne može uvek „samo jako i po sredini“.

„I tako sam počeo da pobeđujem, ali je problem bio i to što sam od tolike čokolade počeo da se gojim“, pričao je posle toliko puta Panenka.

Do finala u Beogradu Panenka je do te mere usavršio svoj trik udarac da je bez ikakvog straha stao pred Majera u petoj penal seriji. Penal za titulu. Penal za istoriju. Za slavu ili večnu kritiku.

Zaleteo se, Majer se bacio u stranu, dao šlagvort kakav je trebalo, a Panenka je samo lagano potkopao loptu… I vreme je stalo.

Za slavu.

Ostalo znate.

Od tada su generacije golgetera uspešno i manje uspešno izvodile ovaj udarac. Jedini u fubdalu koji svi zovemo nečijim imenom. Nismo malo puta bili svedoci da i oni najbolji među njima nekada omanu u ovom pokušaju, naoko tako jednostavnom, a opet savršeno komplikovanom.

Na naše zadovoljstvo – više smo puta u raznim izvođenjima videli kako ovaj potez donosi radost igraču koji ga je izveo, njegovim saigračima, navijačima, svima onima koji gledaju kao neutralni posmatrači. Možda malo i protivničkim igračima iako oni to nikada neće priznati.

Izvor: sportklub.rs